Lepota rizika

“Lepota“ (pre)uzimanja rizika u Srbiji

autor: Zoran Sokolovski, finansijski savetnik

Dana 16. januara 2018. na sajtu B92.netobjavljen je intervju sa ministrom finansija Dušanom Vujovićem. Razgovor je vođen na marginama konferencije u Beču. U tekstu doslovno stoji: “Govoreći o izvorima finansiranja privrede, Vujović je rekao da je na Srbiji da produbi finansijsko tržište, proširi i stvori mogućnost za veće finansiranje investicija, pravilno ocenjivanje i prihvatanje rizika. Na pitanje zašto su banke još uzdržane, iako novac nikada nije bio jeftiniji, Vujović je podsetio da su banke po definciji konzervativne ustanove, koje nemaju prostora da gube novac”. 

Pročitah još jednom (za slučaj da, možda, nešto nisam bio pri sebi prvi put), ali tekst jei dalje isti. Da li treba našem ministru, koji je u oblasti ekonomije i finansija toliko godina, a radio je i za Svetsku banku, održati najosnovniju lekciju o ulogama banaka u današnjem društvu? 

Banke u svakoj kapitalističkoj državi služe tome da finansiraju privredu. Prve banke stvorile su države upravo iz tog razloga. Znači, cilj banaka je da finansiraju (čitaj: daju kredite, kreditiraju) privredu da bi one same (banke) imale bilo kakvu vrednost. Ako tome dodamo činjenicu da od 1971. više ne postoji zlatni standard, što u principu znači da svaka suverena država koja ima svoju valutu radi po FIAT principu, onda ova izjava poprima još katastrofalnije značenje. 

Da pojasnimo neke stvari. Napustanje ”zlatnog standard” od strane prvo SAD, a potom ostatka sveta, dovelo je do stvaranja FIAT valuta. U doba zlatnog standard Centralne banke nisu mogle da otstampaju vise novca nego sto su imali zlata u rezervama, jer je kolicina novca bila direktno vezana za zlato. Nakom prekida ovog Sistema, mi u sustini imamo samo FIAT, sto u prevodu znaci dekret kao razlog za koriscenja jedne valute. I naravno poverenje u drzavu koja stampa tu valutu. To prakticno znaci da se uloga drzave I novca kako istampanog ( a u najvecoj meri digitalnog) drasticno menja. Da se vratimo sad na naseg ministra.

Da podsetim našeg uvaženog ministra da je 80% svih novčanih zaliha u svetu stvoreno upravo od strane privatnih banaka, a ne od države. Postavlja se pitanje zašto banke ne žele da imaju aktivu u svojoj koloni koja predstavlja vrednost u bilansu stanja jedne banke, a to su krediti? Nakon prvog, postavlja se drugo očigledno pitanje: ako neko kao banka koja stvara kredit tako što ukuca cifru u kompjuter i na taj način kreira vrednost na svom bilansu stanja, ne želi da preuzme taj rizik, šta da rade privatnici, naročito mali, koji i inače rizikuju skoro sva materijalna sredstva koja poseduju ne bi li započeli svoj biznis? U Beogradu se nalazi najveći broj malih privrednika iz jednostavnog razloga što je najveća kupovna moć upravo u Beogradu. Da li nam je odgovor na ova pitanja dat u istom intervjuu, gde gospodin ministar kaže: „Bitno je da u Srbiji proširimo dijapazon finansijskih usluga, da bi se onima koji prihvataju rizik i žele da otvore preduzeće imali bolji prostor da to učine (nejasna rečenica g. ministra, ali dobro, prim. aut.). Nigde u svetu nisu samo banke izvor finansiranja, podvukao je ministar finansija”. Ukoliko zaobiđemo državne resurse, domaće banke, EU banke za koje već znamo da nemaju nameru da preuzmu bilo kakav rizik i ”podstiču srpsku privredu”, šta nam preostaje? Možda možemo da ponudimo finansiranje Goldman Sachs fondovima i ostalim private equity (firmama privatnog kapitala) da one preuzmu navedeni rizik umesto svih gore navedenih institucija! Ovakav način razmišljanja ostavlja čoveka bez teksta, pa vas zato moram upozoriti da je ovo još jedan način preuzimanja dela vlasništva firmi, ovog puta privatnih, kao što se desilo sa društvenim firmama tokom privatizacije. Suština je u sledećem: Goldman Sachs fondovi i ostale private equity kompanije, u većini slučajeva ulaze u firme sa svojim kapitalom da bi dobile deo kolača, odnosno deo vlasništva firme. Toliko o tim “alternativnim” načinima finansiranja koje minister predlaže.

Danas, u najvecoj meri rast privrede zavisi od strane toga koliko bankari veruju da njihovi poverioci mogu da im vrate novac sa kamatom.Izuzetak je Kina I jos par zemalja, koje koriste drzavu, tojest centralnu banku za uvecanje novcane mase I njegovo direkto ubrizgavanje u kapitalne projekte koji zaposljavaju jako puno ljudi I samim tim uticu na ekonomski rast.Celokupan ekonomski tim koji podrzava najomiljenijeg politicara u SAD, Bernia Sandersa, isto ima u svom program tzv Job Guarantee, tojest garanciju za svakog zaposlenog amerikanca da ce dobiti posao. Govorim o eminentnim ekonomicarima I ljudima sa ogromnim iskustvom. Tim Jeremy Corbina u UK isto tako poseduje saznanje da drzava moze I mora da ucini vise za svoje ljude. Politika zatezanja kajsa je propala spektakularno gde god je sprovodjena. Glavni razlog za to je nepostovanje osnovnih ekonomskih principa koji su nastali od koriscenja FIAT valuta. Zemlje koje ne sprovode politiku zatezanja kaiša, niti imaju problema velikih sa infrastrukturom, niti za zaposljavanjem, a pri tom nemaju ni najveci bauk ”neoliberalne ideologije”, inflaciju koja se otima kontroli. Navešcu samo tri takve zemlje: USA, Japan, Kina. Mislim da je dovoljno. Znaci treba napustiti religioznu dogmu monetaristicke politike I umesto kontrolisanja inflacije postaviti mandate svom ministarstvu finansija da uz podrsku Centralne Banke  zaposli sve gradjane. E sad, da li je to nama preko potrebno, ili se uplaseni skrivamo iza evropske centralne banke, IMFa I njihovih privatnih interesa? Verovatno su svi ekonomisti koji citaju ovaj tekst najviše iziritirani mojim spominjanjem države kao stvaraoca novca a ne ”nezavisne” centralne banke. E pa to je zato sto je doslo vreme da prekinemo sa lažnim pricama I pocnemo da postavljamo stvari na svoje mesto. Znaci, skupstina ili neki drugi najveci organ politickog organizovanja u svakoj drzavi bira I smenjuje rukovodstvo Centralne banke, I tu stavljam tacku. Ne postoji nezavisna(narocito politicki) centralna banka,kao sto ne postoji ni slobodno tržiste, koje ”teži ekvilibrijumu”(o tome drugi put)

Ono što možemo da zaključimo jeste da su domaći privrednici u Beogradu, ali i u celoj Srbiji, ostavljeni na milost i nemilost neoliberalnim korporacijama i njihovim ograncima. Izdašne subvencije koje naša država daje šakom i kapom stranim investitorima, domaći privrednik može samo da sanja. Upuštanje u privatan biznis podrazumeva prihvatanje rizika od strane domaćih privrednika. Oni u ovom procesu mogu da izgube sve što imaju i ostanu na ulici sa svojim porodicama, ali Bože moj, takav se rizik valjda podrazumeva kao nešto normalno, zar ne? Ovo sigurno nije izlaz iz loše situacije u kojoj se nalazi domaća privreda. Štaviše, ovo je opasna diverzija.